Poklopiće se karte sreće

    Koračala je ulicama grada koji već dosta dobro poznaje.Tu studira.

   Živi u jednoj porodici.Čuva im decu.Uveče prošeta starim gradom, koga zovu  

   Grad Muzej.

U ludilu vremena koje je nosilo nemaštinu,sankcije,borbu bez nade,bedu,bombardovanje i sve ono što se za kraj ovog dvadesetog veka nije očekivalo ( da li?), otišla je.

Zvao ju je Nada.

Kupila je kartu u jednom pravcu, negde između kopna i mora,tačnije okeana, shvatila je da borba ponovo počinje.Nova lica,nov posao,nove navike,strani jezik,drugačija kultura.I bolesti.Jedno za drugim.Stres je ostavio posledice..kažu da je beda najopasnija bolest.Podmukla, kao najava one smrtonosne…

Stizala su pisma.Prvo poštom, potom mailom.Svakodnevno.Pisao joj je.Reči.Kao pečati utisnuti na papiru.Kao bore na licu.Ta seta prošarana osmehom radosti svaki put kada bi ih čitala.Značila su joj.Bila su deo nje.Njene prošlosti.I sadašnjosti.Ali, ipak deo nekog njenog drugog života.

Nikada mu nije napisala da joj nedostaje.Ili da joj je teško.Da je sama.Da je bolesna.Od ljubavi.

Nikada joj nije napisao da je noćima traži pored sebe,u očima i rukama nekih drugih žena.Da je gladan.Da mu je hladno.Da se krije od sopstvenih osećanja.

Pisali su o lepoti.O ljubavi.O životu.Radosti.O mirisima proleća, nekim momentima sreće.Bez bola.Bez patnje.Bez suza.

Pisma su stizala mesecima. Godinama.Samo su listovi na grani nove sudbine menjali boju po godišnjim dobima.

Onda su pisma prestala da dolaze.Više nije bilo vesti od nje.Tražeći je, samo je gomilao vraćenu poštu.Primalac nepoznat.

Nošen promenama u svojoj zemlji, bolu, usamljenosti…odoleo je očima jedne druge, tople žene.

Zvao ju je Vera.

Sada žive zajedno.Nemaju decu.Ona je neplodna.Svaki pokušaj je bio bezuspešan.Živeli su svoj život u dvoje,tešeći jedno drugo.Ona znajući da on još uvek negde nosi patnju za onom drugom, negde tamo u svetu.On,tešeći nju,znajući da je tuga njena u bedrima, praznim, neispunjenim majčinskom ljubavlju.

Jedne noći, tražeći podatke na netu o romanu „Umetnost vožnje po kiši“, odlutavši sa guglom na razne strane nekih blogova,ugleda fotografiju.Na fotografiji ona.Njegova Nada.Na fotografiji sa dečakom.Blog jednog mladića pod nazivom „Poklopiće se karte sreće“.Šta će tu ta fotografija?I ko je to dete sa njom?

Skupivši svu hrabrost koju ima, na mestu obeleženom kao kontakt info, kliknu i posla mail sa pitanjem o fotografiji.

Nedugo potom, dobi odgovor.

„Na fotografiji je moja mama i ja.Umrla je dok sam bio jako mali.Tatu nisam nikada upoznao.Da li vi možda imate neku informaciju o čoveku koji je moju mamu zvao Nada…“

Oči mu pomutiše suze.Dah mu zastade od uzbuđenja.

Nazva ga Poklonom.

I ode da zagrli Veru.

    „Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama.“

    Paulo Coelho  

 

Advertisements

O malaplava

putujem, hoces sa mnom?
Ovaj unos je objavljen pod Price i označen sa , , , , , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s