Ima u mom dvorištu jedna jelka.
Velika, zelena, stara. Kaže tata stara oko pedeset godina!
Kada su se mama i tata tek upoznali, negde na Avali, kao uspomenu na jedno letnje veče,ubrali su iz šume jednu mladicu jelke. I zasadili je u bašti.
To je ta jelka.
Svake godine , negde pred kraj avgusta,ona cveta. Neki čudni, rv crveni cvetovi,kao visuljci na zelenim granama. Ko okićena za Novu godinu, u sred leta!
Prkosila je lokalnim investitorima, koji su hteli da otkupe zemljište i saseku je. I nemarnim komšijama,koji su u besu svojih života, lomili joj grane.
Ona prkosi vremenu i ljudima.
Kako je samo lepa moja velika prkosna jelka! Sad još i peva!
Na vrhu, u delu gde je krošnja najgušća,naselila se porodica nekih ptica. Čudnim jezikom cvrkuću. Ni lastinim. Ni golubijim. Ne prepoznajem.
U tišini večeri mladog meseca njihova pesma podsetila me je da, iako stara,jedna kuća,kao ova jelka njima, može biti vesela.
Okolo, opasana je betonskim zidovima. Malim terasama novoizgrađenih solitera i nekim ljudima koji ne vole cveće.
Ko tu može da živi i da peva?Ko tu može da cveta i da prkosi?
Ko tu može jednoga dana da ispriča priču o ljubavi u letnjoj noći?
