Promeniću svet do kraja pesme

 

Napisah
da
reč prepoznaje emocije
a pesma ih pamti.
Zaćutah.
U putovanju
otkrih cirkus
od života.
Život kao cirkus
ili
cirkus kao život.
Gutam.
Ali knedla stoji.
Jer šta je gore od napuštenosti?
Osećaj pritiska.
Guranje.
Vrteška.
Krug.
Igre reči
kao nespretne ruke
zbunjene nežnostima.

Nikada se ne stidi,
ne plaši se – da kreneš,
jer kad pođeš,
put će te sam nositi…
a mapa će biti iscrtana
na tvojim dlanovima.
Zatvoren u kutiji ,
bez krila za daljine,
bez karte do nekud,
ubićeš svoju dušu.
Zapamti,
onaj koji zatvori dušu,
koji ne ide bos po pesku,
vodi ili travi,
koji se čuva da ne pokisne,
tom duša ni ne može da poraste.
Jer,
šta vredi
kad su neki veliki ljudi,
ostali i dalje mali,
u duši.

„Veliki odgovori sami sebe otvaraju.” Miroslav Mika Antić

Advertisements

O malaplava

putujem, hoces sa mnom?
Ovaj unos je objavljen pod pesme i označen sa , , , , , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s