S tobom…bez tebe

Ljubio je iza krosnje jorgovana u cvatu jednog proleca
A onda i
Jedne jeseni koje je mirisalo na dunju
One zime kada su padale ledene kise grejao je svojim dahom…
Bez reci bez pozdrava.
Jednog toplog leta
Odleteo medju andjele

image

Advertisements

O malaplava

putujem, hoces sa mnom?
Ovaj unos je objavljen pod pesme, Poruke Licne Prirode i označen sa , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na S tobom…bez tebe

  1. malaplava kaže:

    „KADA NAM ODLAZI NEKO DRAG

    Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. Boli praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega. Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo. Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja… Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno, što nećemo da ga vidimo i što neće da nam se javi. Boli to što će svuda da nam fali i što će uvek biti taj neko koji nedostaje…

    Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo njegova smrt već i život koji je mogao još da traje a ugasio se. Bole pobede podjednako kao porazi, uspesi podjednako kao neuspesi i sve se, odjednom, na trenutak, poravna, postaje besmisleno, prazno.

    Kada nam odlazi neko drag, odlazi i muzika koju je slušao, ljudi koje je poznavao, snovi koje je sanjao, odlaze njegove dileme, njegove tajne, njegovi strahovi. I sve boli… Boli kada postavimo pitanje da li je sve bilo uzalud? Da li smo pogrešili? Ili, da li je moglo drugačije?

    A dobro znamo da nije…

    Boli kada se setimo da ga nema. Boli svako sećanje na njega. Bole fotografije. Bole mesta kojima smo prolazili. Bole reči koje smo rekli. Bole reči koje nismo rekli, a morali smo. Bole njegovi prijatelji. Bole njegove ljubavi. Bole svačije ljubavi kada razmišljamo o njemu. Boli sve što podseća na njega, svaki delić ovog sveta…

    Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo bol, boli sve drugo. Boli što zauvek nestaje i što ga više nigde neće biti. Boli saznanje da nikada više neće moći da se raduje, da se smeje, mašta, trči, plače, voli. Boli sve ono što je mogao da uradi, a nije. Boli sve ono što je tek trebao da prođe, a nije. Boli proleće, boli sunce, boli more, boli
    nebo, boli kiša. Boli sve ono što živi bez njega, boli čitav svet…

    Kada nam odlazi neko drag, sve odjednom stane, zaustavi se na trenutak i podseti na prolaznost, na godine koje su prošle i koje će proći. Pravimo iskorak iz sadašnjosti i postajemo deo beskrajne vanvremenske nedokučive staze koja vodi samo u jednom smeru.

    „Kada nam odlazi neko drag, odlazimo i mi zajedno sa njim. Jedan deo nas, možda najlepši. Odlazi ono nešto što smo imali sa tom osobom i ni sa jednom drugom. Odlazi sa njim i jedan deo našeg života koji smo proživeli i koji se upravo njegovim odlaskom završio i pretvorio u sećanje.

    I na kraju, kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. A posle, nažalost, ne ide ništa. I upravo to ništa najviše boli.“ Stefan Simić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s