Sećam se, negde s početka ove godine ( godine pacova, o kakva ironija!) snimaka iz Kine kada ukucavaju vrata na ulazima stanova, sablasno prazne ulice i onaj čuveni snimak, sa pijace živih životinja…
Kolege, kao i prijatelji, italijani, pričaju mi o svojim iskustvima s kraja februara, koje prenosim svojima u Srbiji i svi me gledaju kao da prepričavam film…
Negde krajem februara, počinjem da nosim rukavice u prevozu i maramu na nosu i ustima…
Odlučujem da ne idem više na kafu u lokalni kafić…
Par dana kasnije, insistirala sam da moj tata više ne ide u prodavnice, poštu, pijacu… da može eto, da prošeta psa…
Nekako ubrzano razmišljam…
Kupujem zalihe. Brašna, soli, šećera, ulja, rezanaca, supa u kesicama, toalet potrepština, sapuna, papira, sredstva za dezinfekciju, sirćeta, limuna…
Počinjem da izbegavam pun gradski prevoz, idem više peške…
Završavam sve u banci, plaćam preostale račune…
Vraćam karte za koncerte koji će biti odloženi… Raspremam radni sto i fioke, pitaju me, jel to idem na duži odmor…
Počinjem da radim od kuće.
A niko još ništa ne objavljuje u mojoj zemlji…
Čekam…
Oko 20. Marta počinje neka vrsta histerije oko mene.
Ja čekalica, kao neki veliki mag, posmatram ljude u panici, u redovima, u haosu.
Ispijam kafu na terasi. Zalivam cveće. Ali, osećam strah. Od nepoznatog, bolesti, neizvesnosti. Često plačem uz vesti iz Italije. Bez reči. Nema.
…
Zovu me prijatelji, kažu, za sve si bila u pravu.
Samo sam vaspitana da planiram. Da gledam unapred. Da budem obazriva.
Da posmatram i obraćam pažnju na sitnice.
Šta je? Strah? Zrelost? Ili ljubav prema životu?
Ne znam.
Samo molim često onog mog anđela čuvara, da što više ljudi ostane zdravo, dobro, sigurno i smireno.
Život je, kao krila anđela, a mi trup. Kako on zamahne krilima tako mi živimo, letimo ili padamo.
#ostanikodkuce
#staysafe
#iorestoacasa
