Ožiljak

Sve ostavlja trag.

Ožiljak.

Bol.

Uvek jednu suzu u uglu.

Setni osmeh.

Fotografiju.

Uhvaćeni trenutak.

Korak napred. Da.

Al nam duša uzdiše.

Svemir. Sve. Mir.

Koliko je velika želja, koju žmureći zamišljaš pri svakoj ugašenoj rođendanskoj svećici?

Koliki je nemir svemira koji drhti od straha, na svaku bombu, bačenu na ovoj našoj planeti?

Koliko su samo slane suze deteta, uplašenog, gladnog i napuštenog, tamo negde, na drugom kraju sveta?

Koliko je veliki svemir, kad ne može ovoj maloj planeti da omogući mir?

Ili je do nas…

Takav neki dan…

Danas je dan za suze. One iskrene i čiste. Sa razlogom ili ne. One koje se pravdaju retrogradnim merkurom, a zapravo su prave, bolne suze, iz duše.

Suze za onog što mu srce radi na dvadeset posto i što je na listi čekanja za operaciju. Kažu, tek za godinu dana…

Za komšiju koga jede opaka bolest i koji ćutanjem pristaje na sve što deca odluče u njegovo ime…

Za onu izmučenu kastriranu životinju, koja je još uspavana u anesteziji, i brige, da li će se probuditi i kako…

Za tu jednu zaboravljenu kafu, slučajno ili namerno, uz reči, zakasnila si…

Za sve one poraze koji se nižu, iz dana u dan, šibajući naše izmučene duše, savijajući nas i čineći nas, ne jačim, već svakim danom sve slabijim i slabijim…

Za prosute nade, rasute na sve strane. Kao biseri otkinute ogrlice. Neki okrnjeni, neki totalno uništeni, tek tamo neki, celi, preživeli padove u komadu. Ili nam se samo čini da su u komadu…

Za ljubavi kojih više nema. I nikada više takvih neće biti…

Za ta vremena detinjstva, jorgovana i mladosti. Iste takve mladosti, iskrene i čiste, kao ove suze današnje.

Takav neki aprilski dan, pun tih nekih suza…

Tražim pravdu

Tražim pravdu!

Za svako posečeno drvo koje je zasmetalo čoveku ( na putu izgradnje betonskih puteva i kutija)

Legenda jednog afričkog plemena priča o drvetu kao čoveku vilenjaku, koji je zatočen svojom prošlošću ostao ukorenjen na jednom mestu, puštajući korenje.

Čovek čoveka ubija.

Tražim pravdu!

Za svako ubijeno dete koje se nevinim rukama branilo od nesreće, šamara i nepravde.

Napušteno, zapušteno ili ranjeno, dete koje je izgubilo svoje detinjstvo, nevino i bespomoćno da se odupre nepravdi takvog života.

Tražim pravdu!

Za sve žene koje su izgubile svoja prava da budu srećne, voljene i sanjane.

One žene, koje su prirodu vila i kraljica, podredile nekim nepisanim pravilima surovog sveta.

Tražim pravdu!

Oda Branku

Moja. Na konkursu u čast Branku Miljkoviću.

Februar 2024

Конкурс

Iz knjige „NEsavršeNE“ Lidija Vasiljević

Mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju

„Možemo li imati autentičan, ljudski, intiman odnos s nekim ako se u odnosu na njega/nju osećamo inferiorno?“ Franc Fanon

Naučila sam

Da više slušam, manje pričam

Da u trenutku susreta sa problemom, samo pomislim mogu li ja nešto da promenim ili poboljšam

Da kad mi se jede čokoladna torta, priuštim to parče

Da što mogu danas ne ostavljam za sutra

Da ne pitam ono što ne želim da mene pitaju

Da biti ljubazan i nasmejan, gvozdena vrata otvara

Da više puta promislim pre nego nešto kupim

Da ne gomilam stvari, već stvaram uspomene

Da volim sebe, više od bilo koga

U šta ti veruješ?

Ušće, tamo gde se sreću Sava i Dunav

Veruješ u pogled, dodir, reč, miris, proleće, dobrotu, nežnost, zagrljaj, osmeh.

More, nebo, prirodu, reku, jezero, dugu, mesec, zvezde.

A veruješ li u sebe?

Moj grad

Umoran si i star.

Od koraka.Vremena. Rušenja. Lošeg vazduha.

Čudnih ljudi.

Stariš, ali ti ne daju da stariš gordo i dostojanstveno.

Kao Rim ili Pariz.

Ubrizgavaju ti loš botoks.

Menjaju ti kožu, kazneći te.

Počinješ da ličiš, kao grad od loše sklopljenih lego kocki.

Umivaju te sivom, betonskom vodom, skidajući ti zelenu boju parkova.

Drveće ti vezuju i seku, kao u ratno vreme.

Nemilosrdno i divlje.

Uništavaju ti dušu.

Ranjavaju srce.

Ima li ljubavi u srcu grada?

Možeš li dalje i znaš li kako, grade moj?

Nova navika, savet

Beležiš.

Štikliraš.

Precrtaš.

Dopišeš.

Podsećaš se.

Izaberi novu naviku koju ćeš dopisati i slediti.