Danas je dan za suze. One iskrene i čiste. Sa razlogom ili ne. One koje se pravdaju retrogradnim merkurom, a zapravo su prave, bolne suze, iz duše.
Suze za onog što mu srce radi na dvadeset posto i što je na listi čekanja za operaciju. Kažu, tek za godinu dana…
Za komšiju koga jede opaka bolest i koji ćutanjem pristaje na sve što deca odluče u njegovo ime…
Za onu izmučenu kastriranu životinju, koja je još uspavana u anesteziji, i brige, da li će se probuditi i kako…
Za tu jednu zaboravljenu kafu, slučajno ili namerno, uz reči, zakasnila si…
Za sve one poraze koji se nižu, iz dana u dan, šibajući naše izmučene duše, savijajući nas i čineći nas, ne jačim, već svakim danom sve slabijim i slabijim…
Za prosute nade, rasute na sve strane. Kao biseri otkinute ogrlice. Neki okrnjeni, neki totalno uništeni, tek tamo neki, celi, preživeli padove u komadu. Ili nam se samo čini da su u komadu…
Za ljubavi kojih više nema. I nikada više takvih neće biti…
Za ta vremena detinjstva, jorgovana i mladosti. Iste takve mladosti, iskrene i čiste, kao ove suze današnje.
Takav neki aprilski dan, pun tih nekih suza…
sandrazec 