Postoje gradovi u koja poneseš srce, ali ostaviš dušu

Voleli smo se.

Strasno i zanosno.

Nosili smo sve sile sveta na svojim ramenima.

Nismo znali za dosta.

Uvek smo hteli više.

I više.

Pogledi su lutali kamenim ulicama prošlosti.

Dah ljubavi.

Miris strasti.

Koktel emocija.

Moć.

Kao bosi, kao goli,

nismo marili za sutra.

Ko još misli o sutra?

Nismo se ni trudili da obuzdamo strasti.

Snaga emocija. Ljubavi.

I reka je imala neku drugu boju.

Naše oči bojila je ljubav.

Jer, novac nismo imali.

Nismo imali ni domovinu.

Raspadala se.

Nismo imali sigurnost.

Sutra.

Dan. Noć.

Ali smo imali sve vreme ovoga sveta.

Bez straha.

Bez kajanja.

Bez razmišljanja.

Nosili su nas mirisi mladosti.

Hrabro i vešto.

U nešto.

Saznaću tek nakon trideset godina.

Sreća se zove.

Sada imam taj neki novac.

Imam neki svoj mir.

Kao, domovinu.

Nemam te godine.

I grad drugačije diše.

I, nema tebe.

„Sastavljanje sebe zahteva vreme.“

Dišeš.

Osećaš punjenje pluća nevidljivom materijom koju nazivaju vazduh.

Ispuštaš šišteći zvuk.

A u sebi, tihuješ.

Ožiljak

Sve ostavlja trag.

Ožiljak.

Bol.

Uvek jednu suzu u uglu.

Setni osmeh.

Fotografiju.

Uhvaćeni trenutak.

Korak napred. Da.

Al nam duša uzdiše.

Svemir. Sve. Mir.

Koliko je velika želja, koju žmureći zamišljaš pri svakoj ugašenoj rođendanskoj svećici?

Koliki je nemir svemira koji drhti od straha, na svaku bombu, bačenu na ovoj našoj planeti?

Koliko su samo slane suze deteta, uplašenog, gladnog i napuštenog, tamo negde, na drugom kraju sveta?

Koliko je veliki svemir, kad ne može ovoj maloj planeti da omogući mir?

Ili je do nas…

Takav neki dan…

Danas je dan za suze. One iskrene i čiste. Sa razlogom ili ne. One koje se pravdaju retrogradnim merkurom, a zapravo su prave, bolne suze, iz duše.

Suze za onog što mu srce radi na dvadeset posto i što je na listi čekanja za operaciju. Kažu, tek za godinu dana…

Za komšiju koga jede opaka bolest i koji ćutanjem pristaje na sve što deca odluče u njegovo ime…

Za onu izmučenu kastriranu životinju, koja je još uspavana u anesteziji, i brige, da li će se probuditi i kako…

Za tu jednu zaboravljenu kafu, slučajno ili namerno, uz reči, zakasnila si…

Za sve one poraze koji se nižu, iz dana u dan, šibajući naše izmučene duše, savijajući nas i čineći nas, ne jačim, već svakim danom sve slabijim i slabijim…

Za prosute nade, rasute na sve strane. Kao biseri otkinute ogrlice. Neki okrnjeni, neki totalno uništeni, tek tamo neki, celi, preživeli padove u komadu. Ili nam se samo čini da su u komadu…

Za ljubavi kojih više nema. I nikada više takvih neće biti…

Za ta vremena detinjstva, jorgovana i mladosti. Iste takve mladosti, iskrene i čiste, kao ove suze današnje.

Takav neki aprilski dan, pun tih nekih suza…

Tražim pravdu

Tražim pravdu!

Za svako posečeno drvo koje je zasmetalo čoveku ( na putu izgradnje betonskih puteva i kutija)

Legenda jednog afričkog plemena priča o drvetu kao čoveku vilenjaku, koji je zatočen svojom prošlošću ostao ukorenjen na jednom mestu, puštajući korenje.

Čovek čoveka ubija.

Tražim pravdu!

Za svako ubijeno dete koje se nevinim rukama branilo od nesreće, šamara i nepravde.

Napušteno, zapušteno ili ranjeno, dete koje je izgubilo svoje detinjstvo, nevino i bespomoćno da se odupre nepravdi takvog života.

Tražim pravdu!

Za sve žene koje su izgubile svoja prava da budu srećne, voljene i sanjane.

One žene, koje su prirodu vila i kraljica, podredile nekim nepisanim pravilima surovog sveta.

Tražim pravdu!

Oda Branku

Moja. Na konkursu u čast Branku Miljkoviću.

Februar 2024

Конкурс

Iz knjige „NEsavršeNE“ Lidija Vasiljević

Mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju

„Možemo li imati autentičan, ljudski, intiman odnos s nekim ako se u odnosu na njega/nju osećamo inferiorno?“ Franc Fanon

Naučila sam

Da više slušam, manje pričam

Da u trenutku susreta sa problemom, samo pomislim mogu li ja nešto da promenim ili poboljšam

Da kad mi se jede čokoladna torta, priuštim to parče

Da što mogu danas ne ostavljam za sutra

Da ne pitam ono što ne želim da mene pitaju

Da biti ljubazan i nasmejan, gvozdena vrata otvara

Da više puta promislim pre nego nešto kupim

Da ne gomilam stvari, već stvaram uspomene

Da volim sebe, više od bilo koga

U šta ti veruješ?

Ušće, tamo gde se sreću Sava i Dunav

Veruješ u pogled, dodir, reč, miris, proleće, dobrotu, nežnost, zagrljaj, osmeh.

More, nebo, prirodu, reku, jezero, dugu, mesec, zvezde.

A veruješ li u sebe?