Tišina večeri kao da otkriva jedan novi svet dimenzija, vatrenih misli, milion pitanja u sekundi, u jednom dahu, u jednom treptaju.
Zašto uvek teža pitanja ostavljamo za kasnije? Zašto odlažemo, vagamo, preispitujemo i žmurimo na bolove koje znamo da vučemo za sobom, kao robiju, praveći sve veće rane od zaraslih ožiljaka?
Koliko smo samo puta obećali sebi da se nećemo vraćati u prošlost? Da ćemo voleti najviše na svetu tu malu sebe, sklupčanu, ranjivu i preplašenu od sveta, od ljudi, od prizora?
Kada ćemo moći konačno da oprostimo sebi sve one ljudske greške, pogrešne izbore, krive puteve i sive dane? Kada ćemo naći sreću duši, zadovoljni i ponosni na sebe, na razgovor sa sobom i svoje želje?
Hoćemo li imati hrabrosti da se pogledamo u ogledalo, da se pohvalimo, nasmejemo i zaljubimo konačno u sebe?
I prestanemo sreću da tražimo u drugima…
sandrazec 