Znaš onaj osećaj, kada u nekim postupcima, u nekim događajima, prepoznaš nekog svog u sebi?
Kad ti odraz u ogledalu zaliči na usne mamine, bradu bakinu, dedin nos?
Ili kada, umorna po dolasku sa posla, udahneš uz neke tetkine reči?
Kad zavoliš, muški, snažno i neprikosnoveno, kao neki tvoji, po muškoj liniji?
A kad te slome?
Kako da ispraviš karmu predaka, kada izgubiš poslednji atom snage?
Kako raširenih ruku, kad osećaš strah?
Ili, što bi baka rekla, kako preko ćuprije sama, kad reka nadolazi?
sandrazec 