„svako na svojoj strani sveta uvek nada se…“

I onda,

Kad utihnu zvona

I koraci,

Tišine ostanu jedine, u kišnim, zimskim noćima,

Kad te kapi, postanu nežne, nečujne bele pahulje,

I kad se spusti,

Sva bol iz grudi na usnuli tihi grad,

I tada ćeš znati,

Da kilometri, visine i daljine

Ne mogu uništiti nadu .

Ona je večna.